Ona je jedna od onih što čitaju u
metrou. Dok sjedi pored mene nagnuta nad knjigu kosa joj zaklanja lice, a
kažiprstom prelazi po stranici. Ponekad odigne glavu, i pogleda u
zamišljenu daljinu, ili pogleda u mene, mada više kroz mene, ali ja uhvatim taj osmjeh. Ima te neke male ručice, ljudi, koliko volim te njene male ručice
sa uvrnutim prstenjem. Dok ona čita ja se zabavljam prateći vijuge tog
neobičnog prstenja. Ponekad ako se stakla zamagle nacrtam nešto na staklu, a
ona, kad digne glavu da pogleda u zamišljenu daljinu, nasmije se mom crtežu.
Ona ima i mala stopala u neobičnim retro čizmicama, i ta stopala volim. Način
na koji skupi koljena, razmakne pete i spoji prste.
Da, mi putujemo istim metroom na
posao. Doduše, ne u isto vrijeme, ja idem malo ranije. Zapravo, ja idem dosta
ranije, ali jednog dana sam kasnio i tad sam je vidio, sjela je pored mene,
čitala i pomerala taj divni prstić. Izašla je prije mene.
I nije važno što više nikad nisam
uspio pogoditi vrijeme da se ponovo sretnemo, ali vidio sam istog tog čovjeka
kome se obratila kad je izlazila. Mi smo se takoreći upoznali preko tog
čovjeka. Tad je ona prolazeći ka izlazu rekla nešto kao “izvinite”, a onda sam
ja drugom prilikom istom tom čovjeku rekao “izvinite” i to je ta veza. Mi
putujemo istim metroom, u istom prostoru smo ona i ja, svako u svom trenutku,
ali mi smo zajedno, ja svejedno vidim prstić na stranici knjige i te retro
čizmice, znam da gaze istim ovim podom metroa prema izlazu kuda i ja svako jutro
prolazim. A ona se svako jutro nasmiješi u mom pravcu. I kad nacrtam sunce na
prozoru znam da će ona da ga vidi gledajući u zamišljenu daljinu. Ja gledam u
njenom pravcu ona u mom i u nekoj dimenziji bez vremena mi se gledamo čitavim
putem. Mi dijelimo sav ovaj prostor, dimenzija vremena ne postoji za nas. Mi
imamo toliko zajedničkog da ne mogu ni zamisliti da volim neku drugu. To sa
vremenom je nevažna sitnica, vrijeme je ionako izmišljeno, štaviše, možda bi poklapanje te precijenjene dimenzije sve pokvarilo.
Нема коментара:
Постави коментар