Pinkijeva čarolija

Vučem nogu mjesecima. Bol je ponekad tup, a ponekad oštar i neizdrživ. Nekad mi se čini da sam razglavljena u kukovima, i da mi je hod potpuno neprirodan. Pažljivo sjedam, pažljivo ustajem, okrećem se kao na usporenom filmu. Desna noga kao da nije moja. Pritiskam papučicu gasa lijevom nogom.  To je da se raspametiš.

-          Što se držiš za dupe?

-          Ne držim se za dupe, nego me najviše boli, tu ispod dupeta, ukočena mi je noga od išijasa.

-          Kičma?

-          Aha.

-          Otkad?

-          Ima već nekoliko godina, hrskavica na četvrtom i petom..

-          A lekar?

-          Ma ne mogu, komplikovano, a i kad? Fizikalna u Sokobanjskoj, ne mogu ja to...

-          Injekcije, recimo?

-          Probala sam, pomogne momentalno, ali ti kortikosteroidi...

-          Plivanje?

-          Razmišljala sam o tome, nisam odavno, a to mi najviše prija. Nego, imala sam onu dugačku kosu...

-          Ajde sa mnom na Taš popodne.

-          Ma jok, idem u Pinki.

-          Što tamo?

-          Pa u Zemunu je.

-          Vi iz Zemuna ste baš fakt ap u vugla. Raspali Pinki...

Pinki se zaista raspada. Onako prirodno, od zuba vremena. Novi su jedino flajeri, obavještenja, neke reklame, ali se i stari jednako drže po vratima i ulazima. Ali, tamo nekako sve može. Sve se dogovoriš, Pinki je kao sigurna kuća. Staromodan, izgledom neugledan, a nasađen u sred ljepote koju ne uspijeva pokvariti. Jer sa svojih milion ulaza i životom koji se tu krije, to je Zemun. Beogradski sportski centri pulsiraju gradskim životom i energijom, prepisani od Evrope, renovirani – tamo vidiš i viđen si. U Pinkiju možeš da se sakriješ, da te zagrle vrata od pola vijeka i dotrajali podovi, da ti kažu: polako, sve je u redu, ništa se loše ne može desiti. Ja zapravo ne volim takve građevine. I Pinki mi se svaki put smuči kad ga pogledam spolja. Ali kad uđem, sve to nestane...

-          Treba mi pomoć. Hoću da plivam tako da to pomogne mojoj kičmi.

-          Dobro, već sam se uplašio da hoćeš da skidaš kilograme. Raznih želja ima ovih dana.

-          Ma ne, ja samo želim da popravim stilove. I disanje.

-          Ok, plivaj da vidim šta znaš.

-          Leđno je dobro,  kraul pogrešan, previše energije trošiš, prsno rekreativno. Disanje nikakvo.

-          Rekoh ti ja...

-          Hoćeš ispočetka, raspoložen sam i imam vremena...

Nisam znala šta da mislim. Mogla sam biti sama, ali sad je tu taj čovjek koji želi da mi pomogne, a meni je to neophodno potrebno. Njemu očigledno ne pada teško. To mu je posao. Istovremeno, žrtvujem namjeru da budem sama i da se opustim. Prve vježbe disanja su prošle loše. Imala sam osjećaj da mi je na grudima kamen. Rekao mi je da davno nije vidio nekog ko je toliko u grču.

-          Opusti se, u vodi bar možeš da radiš šta god hoćeš sa svojim tijelom, pusti da se napravi ta interakcija, uživaj u blagodetima vode...

Onda smo pričali o nekim drugim stvarima. Pa sam disala. Ovaj put dobro. Išlo je i sa kraulom, i sa ispravljanjem nogu. Primjetio je da mi je pala koncentracija.

-          Ajde, vidimo se u subotu. Plivaj još malo za svoju dušu. Biće to dobro, vidjećeš.

Okrenula sam se prema sredini bazena. Potpuno sama. Stare, dobre, Pinkijeve polupane pločice. Potpuno čista voda. Volim vodu. Laganica bih mogla biti neka sirena. Zaronila sam do svijetlo plavog dna i tu ostala neko vrijeme. Mreža tamnih fuga oko plavih pločica izgledala mi je kao pod u nekoj davno ostavljenoj kući. Mogla sam ostati tu skrivena i ušuškana, baš tu na dnu tog bazena. I pluća su mi odjednom postala mirna i poslušna. Pustila sam tijelu na volju, i zaista, nije bilo bola. Svaki pokret je bio zaštićen i ušuškan vodom.

Biće to dobro. Hodaću.