Ne kaže džabe narod: Ne pominji, ne
prizivaj! Jer kod nas je tako, mi samo najcrnji scenarij vidimo, i najgori
ishod. To vam je ono što kažu da Univerzum ne čuje glagole, samo imenice. Ne
zna za namjere, čuje samo riječi koje izgovaramo i to nam šalje. E, do ...!
Kako paziti na riječi kad si vaspitan sa: Ne na ulicu zgaziće te kamion! Ne u
vodu udavićeš se! Pašćeš polomićeš se!
Prefinjeni civilizovani zapad je, upravo
suprotno, sav u afirmacijama. Tamo ljudi kad se probude pogledaju u Sunce i
kažu: Dan je divan, sve je u najboljem redu i ja sam divna osoba. I onda im to
valjda nebo i pošalje, što vam znam ja ... kažu da je tako. Ja ne znam kako
pameti još i imam, koliko puta dnevno sebi kažem glupačo.
Ali i ovo moram priznati, ja baš uspješno
prizivam. Ne bih ja ovo sve pisala da tu nema nešto. Itekako! Ja kad prizovem,
ne da dođe, nego sve pred sobom ruši. Ma nekad i ne izgovorim do kraja, a isto
me zatekne. Pa super onda, reći će neko.
Ali ne, ima kvaka. Ja to ne kontrolišem. Kad god dreknem da Univerzum čuje,
obično bude nešto što mi nikako ne treba. I nikad se nisam potrudila da taj
svoj dar kanališem, ili barem da pazim malo, jer ja vremena da se bavim time
nemam.
Nije kupila vino iako sam joj rekla
prethodnog dana, ali i bolje, nije mi se ni pilo. Ipak se sjetila:
-
Nisam kupila vino, rekla si da ćeš doći, ali nisam bila sigurna.
- Nema veze za vino, a sigurna u mene možeš biti, ja kad kažem da ću
doći, samo me smrt može spriječiti!
I kako rekoh, tako čuh kako se riječ poput
strijele odapela u sedmo nebo. Stresla sam se od neke hladnoće. Nije da se
bojim, smrt i ja smo se sretale nekoliko puta i
valjda voli da se viđa sa mnom šta li, uglavnom za sada još sam tu da to
prepričavam. Nije ni da sam nešto
naročito čekala narednih dana, ali negdje mi je to bilo, kao nejasna misao o
nezavršenom poslu.
Kako sam se našla u liftu gradske bolnice sa
medicinskom sestrom i ženom vezanom za krevet, nije ni bitno ni zanimljivo.
Kako se lift otkačio i sručio u podrum zaista ne znam, možda su kasnije i pisale
novine, ali ja sam tad već drugo nešto radila. Uglavnom, sekund prije nego što
ćemo se survati, pomislila sam na ženu u krevetu i kako će možda upravo ona
umrijeti jer mi je smrt i dalje bila u mislima, i znala sam da se moramo
sresti. Da otjeram te misli (zaboga, stidim ih se) pogled mi se zaustavio na
pločici s imenom na sestrinim grudima. Valjda zato što nije bila pločica nego
ploča. Barem deset puta pet centimetara . Pisalo: Marijana. Mogli su joj i
čitav CV napisati, toliko je mjesta bilo. Nisam stigla ni lice vidjeti
Marijani, već smo propadale sa liftom, ali ne pravolinijski, već uz strašno
ljuljanje i trzanje. Smrt ne boli, a ovo
je boljelo. Znači nije sad. To što je boljelo i nije mi dalo vazduha bila je
Marijana, svom težinom. Žena na krevetu je nešto pričala. Pokušavala sam da
dokučim da li Marijana diše. Nisam smjela da se pomjerim, jer mi je ćošak
proklete pločice sa imenom bio zaboden u vrat. Dobro da nisam kupila onu avionsku
kartu. Ovo baš može da se iskomplikuje. Ma znala sam. A nisam je kupila jer mi
nije radio e-banking. Nisam instalirala novu verziju Jave. Eto, kako Univerzum
sve namješta. Skoro da sam se i nasmješila, ali to ne radite kad vam je nešto
zabodeno u vrat.
Izvukli su nas u neko doba. Žive, sve tri.
Pločica je napravila sasvim malu rupicu pod mojom bradom. Dvije kopče i flaster.
Jebi se, Marijana.
Više se niko ne okreće na zvonjavu
tramvaja. Ili je narod potpuno lud, ili ovi u tramvajima zvone bez veze, pa se
više niko ne trza. Ni ja se nisam okrenula, što bih, već sam prešla šine. A onda
bljesak. Iako je zvuk došao iza mojih leđa, ja sam vidjela bljesak. Uvijek mi
se to dešava. Djelić sekunde i zvuk koji
me je natjerao da se sagnem. Nešto je preletjelo, blago me okrznuvši. Nije
nešto nego neko. Kaciga je prva udarila u asfalt i ... nije za opisivanje, a i
bilo je u novinama.
Idem da vježbam afirmacije. Mogla bih pravo u knjižaru da kupim nešto na
tu temu. Ili ne, ipak idem prvo kući, da instaliram novu verziju Jave.
foto: domdizajn.jutarnji.hr
Нема коментара:
Постави коментар