5.3.15

Kompilacija šunda

Ne kaže džabe narod: Ne pominji, ne prizivaj! Jer kod nas je tako, mi samo najcrnji scenarij vidimo, i najgori ishod. To vam je ono što kažu da Univerzum ne čuje glagole, samo imenice. Ne zna za namjere, čuje samo riječi koje izgovaramo i to nam šalje. E, do ...! Kako paziti na riječi kad si vaspitan sa: Ne na ulicu zgaziće te kamion! Ne u vodu udavićeš se! Pašćeš polomićeš se!
Prefinjeni civilizovani zapad je, upravo suprotno, sav u afirmacijama. Tamo ljudi kad se probude pogledaju u Sunce i kažu: Dan je divan, sve je u najboljem redu i ja sam divna osoba. I onda im to valjda nebo i pošalje, što vam znam ja ... kažu da je tako. Ja ne znam kako pameti još i imam, koliko puta dnevno sebi kažem glupačo.

Ali i ovo moram priznati, ja baš uspješno prizivam. Ne bih ja ovo sve pisala da tu nema nešto. Itekako! Ja kad prizovem, ne da dođe, nego sve pred sobom ruši. Ma nekad i ne izgovorim do kraja, a isto me zatekne. Pa super onda, reći će neko. Ali ne, ima kvaka. Ja to ne kontrolišem. Kad god dreknem da Univerzum čuje, obično bude nešto što mi nikako ne treba. I nikad se nisam potrudila da taj svoj dar kanališem, ili barem da pazim malo, jer ja vremena da se bavim time nemam.

Nije kupila vino iako sam joj rekla prethodnog dana, ali i bolje, nije mi se ni pilo. Ipak se sjetila:
-          Nisam kupila vino, rekla si da ćeš doći, ali nisam bila sigurna.
-     Nema veze za vino, a sigurna u mene možeš biti, ja kad kažem da ću doći, samo me smrt može spriječiti!
I kako rekoh, tako čuh kako se riječ poput strijele odapela u sedmo nebo. Stresla sam se od neke hladnoće. Nije da se bojim, smrt i ja smo se sretale nekoliko puta i  valjda voli da se viđa sa mnom šta li, uglavnom za sada još sam tu da to prepričavam.  Nije ni da sam nešto naročito čekala narednih dana, ali negdje mi je to bilo, kao nejasna misao o nezavršenom poslu.

Kako sam se našla u liftu gradske bolnice sa medicinskom sestrom i ženom vezanom za krevet, nije ni bitno ni zanimljivo. Kako se lift otkačio i sručio u podrum zaista ne znam, možda su kasnije i pisale novine, ali ja sam tad već drugo nešto radila. Uglavnom, sekund prije nego što ćemo se survati, pomislila sam na ženu u krevetu i kako će možda upravo ona umrijeti jer mi je smrt i dalje bila u mislima, i znala sam da se moramo sresti. Da otjeram te misli (zaboga, stidim ih se) pogled mi se zaustavio na pločici s imenom na sestrinim grudima. Valjda zato što nije bila pločica nego ploča. Barem deset puta pet centimetara . Pisalo: Marijana. Mogli su joj i čitav CV napisati, toliko je mjesta bilo. Nisam stigla ni lice vidjeti Marijani, već smo propadale sa liftom, ali ne pravolinijski, već uz strašno ljuljanje i trzanje.  Smrt ne boli, a ovo je boljelo. Znači nije sad. To što je boljelo i nije mi dalo vazduha bila je Marijana, svom težinom. Žena na krevetu je nešto pričala. Pokušavala sam da dokučim da li Marijana diše. Nisam smjela da se pomjerim, jer mi je ćošak proklete pločice sa imenom bio zaboden u vrat. Dobro da nisam kupila onu avionsku kartu. Ovo baš može da se iskomplikuje. Ma znala sam. A nisam je kupila jer mi nije radio e-banking. Nisam instalirala novu verziju Jave. Eto, kako Univerzum sve namješta. Skoro da sam se i nasmješila, ali to ne radite kad vam je nešto zabodeno u vrat.

Izvukli su nas u neko doba. Žive, sve tri. Pločica je napravila sasvim malu rupicu pod mojom bradom. Dvije kopče i flaster. Jebi se, Marijana.

Više se niko ne okreće na zvonjavu tramvaja. Ili je narod potpuno lud, ili ovi u tramvajima zvone bez veze, pa se više niko ne trza. Ni ja se nisam okrenula, što bih, već sam prešla šine. A onda bljesak. Iako je zvuk došao iza mojih leđa, ja sam vidjela bljesak. Uvijek mi se to dešava. Djelić sekunde i  zvuk koji me je natjerao da se sagnem. Nešto je preletjelo, blago me okrznuvši. Nije nešto nego neko. Kaciga je prva udarila u asfalt i ... nije za opisivanje, a i bilo je u novinama.

Idem da vježbam afirmacije.  Mogla bih pravo u knjižaru da kupim nešto na tu temu. Ili ne, ipak idem prvo kući, da instaliram novu verziju Jave.


foto: domdizajn.jutarnji.hr


Нема коментара:

Постави коментар